Zakopana priča

Starac je čekao dečaka na obali jezerceta.Ugleda njegovu siluetu kroz granje kako sa loptom od gline u rukama ide ka njemu.
“Evo starče”,reče dečak spustivši se na kolena I pružajući mu vlažnu loptu od gline.
“Rekao si da je ovo poslednja za danas.”
“Jeste momče,umorne su ove stare oči.Napisaću još par redova I biće to dovoljno za danas”
Starac uze komad oblog drveta I rastanji jedan deo glinene lopte.Dečak je poznavao ceo postupak.
Sada će uzeti svoj stilos,napisaće par redova,pa će tek onda rastanjiti donji do glinene lopte da bi ostao mekan I pogodan za pisanje.
Dečak se okrete na drugu stranu I pogled  mu odluta negde u daljinu.
Kada je zastao da odmori ruku,starac osmotri dečaka.
“Šta je momče,deluje mi da si ljut?”
“Obećao si mi da ćeš me naučiti pisanju.Svaki dan ti donosim glinu,a ti me ničemu ne učiš.”
“Znaš da moram da završim priču o našem vladaru Gilgamešu”,ozbiljno reče starac “moram sve da prenesem na ploče,dok misli nisu isparile iz ove stare glave.Posle toga ću te svemu naučiti.
A dok čekaš,učiš.Već znaš gde da iskopaš najbolju glinu,gledaš me dok pišem,uočavaš način na koji desnom rukom držim stilos I način na koji levom pridržavam donji do tablice.Naučio si koliko dugo sušim ploče na suncu I koliko dugo ih kasnije pečem”.
“A znam I gde ih posle kriješ”,nadoveza se dečak “I zašto se uopšte toliko trudiš,ako posle moraš da ih kriješ?”
“Vidi sinko”,pogleda ga ozbiljno starac,”naš vladar Gilgameš,dobar je I pravedan vladar,ali nije uvek bio takav.Morao je da prodje dug put,da se odupre mnogim iskušenjima,da izgubi najboljeg prijatelja Enkidua I spozna suštinu života.Ne znam ko će doći posle njega,ali čudni si ti znaš ti vladari.Neki cene onog prethodnog,nastave tamo gde je on stao,poštuju njegovo ime I njegove zakone I ne dozvole da se ime prethodnog zaboravi.Drugi,pak unište tragove prethodnika,uvedu nove zakone I trude se da se sećanje na sve ono što je bilo pre njih zatre što pre.Ako do toga dodje,bolje je da moje tablice budu zakopane.Siguran sam da će se jednog dana nakon mnogo vremena pojaviti neko ko će ih naći I iskopati I ko će znati da ceni delo ovih ruku I dela našeg vladara.Čuvaće ih na nekom sigurnom mestu,gde će I drugi ljudi moći da ih vide I čuju za slavu njegovu.
“Ali niko neće znati da si ih ti pisao”,pobuni se dečak,”kada prodje vreme nad vremenom,niko za tebe neće znati.”
“O,potrudiću se  nekako momče,”lukavo se osmehnu starac,”staviću svoje ime Ur Šanabi u ovu priču I biću Ladjar Podzemnog Sveta”
“Zašto baš to?”upita dečak
“Zato što bih to voleo da budem,da prevozim duše mrtvih u Podzemni svet.
Dečak se zamisli.”Ali,onda bi stalno bio u tom svetu,nikada ne bi video sunce”
“Tako je momče,iz tog sveta nema povratka.Bogovi su dozvolili našem vladaru da tamo ode,jer je njegova patnja za izgubljenim drugom Enkiduom bila toliko velika,ali I sam je spoznao da iz tog mračnog sveta nema povratka.Na kraju svi postanemo samo prah I tama.
Dečak okrenu glavu da starac ne vidi suze što su mu se kotrljale niz lice.
“Jesam li ja lep Ur Šanabi?”skoro šapatom upita momčić.
Srarac kao da se prvi put zagleda u dečakove bistre oči I lepuškasto lice.
“Bogami,lep si momče,nema šta!”
Dečak se nagnu nad glatku površinu jezerceta I osmotri svoj odraz u njemu.Onda skoči na noge I viknu”Gledaj Ur Šanabi,lep sam,lep sam,vidi imam dva oka,dva uha,dve ruke,dve noge,pa ja sam spojen iz dva dela!Vidiš,ovaj svet gde sam sada mora biti spojen sa nekim drugim svetom.Vidi,u jezeru se ogleda nebo,znači taj lepi svet mora biti gore,mora biti gore,Ur Šanabi!I mora biti lepši I svetliji od ovog!”
Starac se na trenutak zamisli.”Može biti momče.Ako mi bogovi dozvole da budem Ladjar,moliću ih usrdno da duše prevozim u taj tvoj lepi svet”
Dečak se namršti”Ne može to tako starče”
Starac ponovo spusti tablicu I pogleda dečaka.
“Pa zar nisi upravo to hteo?”
“Jesam”,reče dečak, “ali u taj lepi svet možeš da voziš samo lepe ljude”
“Samo lepe,je li”,nasmeja se starac,”ako je neko ružan,bogalj,star,on mora bespogovorno u tamni svet?”
“Ne,ne,slušaj me Ur Šanabi.Znaš li on devojku što ide ovim putem ka izvoru,kojoj je lice svo u krastama,ruke u ranama I kosa puna trunja.Svi okreću glavu od nje,ali kad se odvaži da podigne glavu I kad mi se nasmeši,ja u njenim očima vidim svu lepotu ovog sveta,zato što joj je duša lepa I čista I ta njena duša mora otići u gornji svet.A opet, znaš li onog lepog momka što se šepuri ispred kapija dvora,nosi gizdavo odelo I vreba devojke na trgu.Zagledaj se u njegove oči I videćeš tamu,oluje I gromove…”
“I taj mora otići u donji svet”,prekide ga starac,”O momče,umorio si me svojim pričama.Može biti da si u pravu,ali bogovi su odavno smislili šta će sa nama.Smrt su dodelili nama,a život su za sebe zadržali…hmm,moraću I ovo da zapišem”.
Dečak je odneo tablice da se suše na suncu I blagom letnjem povetarcu,a starac je odložio svoj pribor I protrljao umorne oči.Onda su dugo sedeli na obali,svako udubljen u svoje misli.Starac je plovio mutnom vodom,čekajući duše mrtvih,a dečak je gledao nebo koje je gubilo boju,čekajući zvezde I čekajući novi izlazak sunca.

Engleski putnik Ostin Henri Lajard 1839 godine iskopao je dvadeset pet hiljada glinenih ploča iz ruševina Ninive.Henri Roulins i Džordž Smit su oko 1872 na engleski preveli ep o Gilgamešu koji se smatra najstarijim književnim delom.Nastao je izmedju 2700 I 600 godine p.n.e. u Mesopotamiji.

Shopping Cart
  • Your cart is empty.