Lozen-San Vetra

Moja Lozen, kako da napišem priču o tebi.

Reci mi stoje u srcu I čekaju kao nabujala reka da se izliju. Ali se još ne izlivaju,čekaju neki znak I muče me.Glava mi govori da uzmem papir I olovku I da krenem,da napišem sve o tebi,o našoj zemlji,našem narodu o izgubljenoj slobodi,ali srce mi zlokobno zaustavlja ruku.Pita me kako to na jeziku belog čoveka može da se ispiše naša istorija kada je on nikada neće razumeti.Beli čovek razume samo brojeve,a njih su već ispisali.Znaju kada su prvi put stupili na ovu zemlju,koliko je bilo njih,a koliko nas I znaju da broje i dalje, koliko njih sada ima a koliko nas nema.Ne,ne mogu moja Lozen da priču o tebi pišem u brojevima.Naučila sam jezik belog čoveka,naučila sam da na tom jeziku I pišem,ali mislim da će ti reči na ovom papiru zarobiti dušu,a slobodna duša se ne zarobljava,tako si bar ti govorila.
Zato ću govoriti,govoriću svima koji žele da čuju priču o tebi I neka reči lete slobodno,kao ptice,kao blagi vetrovi.
Zavidela sam ti priznajem,kada smo bile male,zavidela sam ti na svemu.Majka ti je bila vešta u mnogim stvarima.Znala je tako dobro da štavi I obradjuje kožu da su ti odelca I mokasine uvek bile najmekše I najlepše ukrašene.Činilo se da u njima hodaš kao po oblaku.A najmanje si čini mi se hodala.Tvoj brat Viktorio nosao te na ramenima I poskakivao,a ti si se kikotala I držala se za njegovu kosu kao za konjsku grivu.Onda te tako malenu stavljao pored njega na konja I tvojoj sreći nije bilo kraja.Zavidela sam ti kažem,što si bila poglavičina kći,što si imala  takvu bratovljevu ljubav,što si toliko toga imala više od mene.Nekako smo kad smo malo porasle počele da se družimo.Mama me je jednog dana poslala po vodu,a ja sam sela na obalu reke I posmatrala njene virove.Prišla si mi I pružila neki zamotuljak.Unutra je bio lep komad sušenog mesa.”Uzmi”,rekla si mi uz osmeh.”Neću,rekla sam uvredjeno,moj otac je dobar lovac,uvek nam donosi dobar plen I uvek imamo dovoljno hrane”
“Znam to,rekla si uz smešak,znam da imate dovoljno hrane,donela sam ti to da bih malo pričala sa tobom”
“Samnom?Upitala sam začudjeno,ali ti imam braču I sestre koji te vole,naročito te Viktorio voli,svuda te vodi sa sobom.”
“Pa imaš I ti braću “
“Da,imam,rekoh kroz uzdah,ali oni mene ne primečuju,čekaju samo da porastem,pa da me što pre udaju.
“Zato se ja neću udati,reče Lozen smireno”
“Kako,začudih se ja,pa kako to može?
“Eto, može, rekla sam ocu I majci,a oni misle da se šalim,samo mi Viktorio veruje,a to mi je dovoljno”.
Tako smo od tog dana postale nerazdvojne,rasle smo zajedno I bila sam presrećna kada smo pratile Viktorija I učile od njega sve ono što mladi Indijanac. treba da zna.
Ne želim da ti pričam beli čoveče o onome što već znaš.Sukobi su bili stalni,ubijalo se na obe strane.Vi ste želeli sve više I više,mi smo branili ono što smo imali,a imali smo sve manje,pa smo na kraju iz vaših pohotljivih ruku dobili samo rezervate.Ali duša Indijanca ne može se zatvoriti u rezervat.
O toj duši,o njenoj duši hoću da vam pričam.Svako je selo imalo svog vrača I svi su vam ti vračevi malo čudni i na svoju ruku.Kolibe su I’m obično udaljene,imaju svoje tajne I kod njih se ide zbog bolesti ill predvidjanja.Naš je bio posebno čudan,živeo je u otvoru jedne stene I retko je silazio u selo.Imao je običaj da deci iz sela nadeva imena po svom nahodjenju,a ta su imena bila tako ružna,da smo se mi deca grohotom smejala I zadirkivala jedno drugo.Ćoravi orao,hromi bizon,glupa sova,blesava oluja I tako redom.Lozen nikada nije htela da ide kod njega,tvrdila je da baš nešto. I ne zna da predvidi kada će padati kiša I ko će u kojoj bitci pobediti.
“Mene je majka naučila da pravim meleme bolje od njega,a otac je mene I Viktoria učio da nam um uvek bude otvoren I slobodan,tako da ćemo ako to bude volja bogova steći dar da vidimo bolje I dalje od ostalih.Njoj je taj dar bio dodeljen I ona je umela da ga koristi.Mogla je da predvidi dolazak neprijatelja ill stampedo divljih životinja,tako da smo se na vreme sklanjali.
Ali,nešto me je vuklo da odem do vrača,žarko sam želela da znam koje bi ime nadenuo Lozen.Krišom sam uzela njen vezeni pojas I odjurila do starca.Rekla sam mu da pojas pripada mojoj maloj sestri I da bih volela da znam koje bi joj ime dao.Vrač je uzeo pojas,dugo ga premeštao iz ruke u ruku,dizao uvis,mirisao ga I na kraju rekao “San vetra”
“Molim,kako?”Vrač je ćutao.
“Kako može vetar da ima san?Mnogo ti godina imaš starče,počeo si…”
“Može, prekide me vrač,sve što je stvoreno od bogova ima dušu I ima svoje snove”
“I drvo I kamen I reka,upitah ja začudjeno
“Da I drvo i kamen I reka.Malo drvo sanja da što pre poraste I da bude bliže nebu.Veliko drvo nema više takve snove,shvata da je vezanost njegova sudbina,pa sanja da ima krila.Veliki kamen se lomi pod sopstvenom težinom i sanja da je ravna I plodna dolina,a kamičak,on sanja da ga neko drži u ruci i čuva kao amajliju”
“A šta sanjaju vetrovi?upitah ja nestrpljivo
“Zli vetrovi sanjaju da razore sve pred sobom,da naprave pustoš I  kada I’m bogovi to ponekad dozvole,zadovoljni su I ponovo sanjaju iste snove,jer druge nemaju.A blagi vetrovi,oni imaju puno snova,da pomognu mladoj ptici u prvom letu,da zalepršaju stvari koje se suše,da nekome umrse kosu ill ga blago pomiluju po licu.Vidiš,ova tvoja sestra,ona je san jednog vetra”
Silazila sam niz padinu i setila se Lozen kako stoji na vrhu brega raširenih ruku,dok joj vetar blago uvija pramenove oko glave,setila se Lozen dok jaše raširenih ruku,opet sa vetrom u kosi I uvek je to izgledalo tako kao da joj samo još malo fali da poleti.Sad znam,letela je moja Lozen,letela na krilima vetra,čiji je san bila.
Tog sam dana saznala da I vetrovi imaju svoje snove,a da ih svaki čovek ima,znala sam oduvek.Neko male,neko velike,a moja Lozen je imala samo jedan san,san o slobodi.Zapisano je u vašim knjigama da smo zatvoreni u rezervate,zapisano je da smo zatvoreni u”40 ari pakla” I da smo odatle nekolicina nas pod vodjstvom Viktoria pobegli.Naš odmetnički život,prepun opasnosti,bio je naš san o slobodi.A dobri vetrovi su pomagali Lozen da nanjuši,da oseti opasnost, da tu našu slobodu što duže sačuvamo.Jer,ništa drugo sem nje nismo imali.Pisali ste u vašim knjigama o našim velikim poglavicama,o Džeronimu najviše,čak I sa poštovanjem,ali šta nam je vaše lažno poštovanje donelo.Nestajali smo ubijani kako metcima,tako I bolestima koje ste nam doneli.Tako je I moja Lozen završivši u tamnici, jednog dana umrla od tuberkuloze.Molili smo I pregovarali I na kraju uspeli da dobijemo njeno telo.Položili smo ga na mesto okrenuto suncu I pevali naše obredne pesme.Vetar se dugo igrao pramenovima njene kose,uvlačio se u njih,mrsio ih,a onda je odjednom utihnuo.Kao da se sve zaustavilo,price su ućutale,lišće na granama se nije micao.Vetar je izgubio svoj San.
Kako da se sve to zapiše na nekom papiru?Mogu samo da ti pričam, jer moraš da dodješ,moraš da vidiš tu zemlju Apača,moraš da staneš na vrh brega I raširiš ruke kao da letiš,moraš na trenutak da budeš Lozen,moraš na trenutak da budeš nečiji San. 

Shopping Cart
  • Your cart is empty.