Polusestra Aleksandra Makedonskog Kinana(358-320 pne)stekla je reputaciju talentovanog vojskovodje pre svoje dvadesete godine,smatra se da je u jednom trenutku komadovala trećinom Aleksandrove vojske.

Ne znam više koliko dana jašemo,znam da smo dugo na putu,da prelazimo velika rastojanja I da se približavamo svom cilju.Odmaramo konje dva puta dnevno,uvek uz neki izvor,strepeći od divljih hordi pljačkaša.Kada padne noć,potražimo neku pećinu da nam bude zaklon I utočište.Ako naši vodiči ne nadju dobar zaklon,spavamo pod otvorenim nebom uvek u strahu od divljih zveri.Postavljamo straže I trudimo se da zaspimo pod zvezdanim nebom.
Moja mala vojska broji oko dvesta ratnika.Sve ih poznajem iz raznih bitaka u kojima smo se borili rame uz rame.Ubedjivali su me da povedem još vojnika,ali sam odbila.Vodim samo one u koje imam poverenja,moju braću I sestre koji bi život dali za mene I moju kćer. Ni sa kim od njih nisam u krvnom srodstvu,jer od svoje krvi strepim,od svojih najrodjenijih.Na ovom će me dugom putu ubiti,ne znam kada I ne znam gde,ali moja duša to oseća I zna.Znam I to da neće lako doći do moje glave,znaju to I oni I znaju na šta sam sve spremna.
Zovem se Kinana ,kćer sam Filipova I Aleksandrova sestra po ocu.Moja majka Euridika Ilirka je I od nje sam dobila sva potrebna znanja o oružju I borbi.Bilo je milo mom ocu da me vidi kako od malih nogu jašem,vežbam sa lukom I strelom,bacam koplje.A bio je ne malo iznenadjen kada sam u vežbi prsa u prsa hladnokrvno ubila partnera,vežbača.To se strogo kažnjavalo,ali ko će kazniti princezu.Rano sam krenula I u prave bitke.Volela sam te trenutke pred borbu,napetost svakog mišića,prisustvo neke božanske sile koja ti šalje snagu I hrabrost,trenutak kad poteram svog konja uz bojni poklič.Razmišljam sada,dok jašem,kako se tada zapravo ničega nisam plašila.Strah je došao kasnije.Došao je kada sam rodila svoju kćer.
Gledam je sada dok jaše ispred mene.Zabranila sam joj zapravo da jaše ispred,ali njen mladalački zanos,ne da joj mira.Očas potera konja I umesto da gleda u moja ledja,gledam ja u njena.Ta ledja,ta ramena,ta kosa upletena u tri duge pletenice,to držanje princeze,sve je na njoj prelepo.Moja kći Euridika ima petnaest godina I ja je vodim da je udam za našeg rodjaka Filipa Trećeg,makedonskog kralja I naslednika Aleksandrovog.
“Moraš”,rekla sam joj”veliki su nemiri posle Aleksandrove smrti,mnogi bi da se dokopaju vlasti,mnogi nam rade o glavi”.Ništa nije odgovorila,klimnula je glavom,uzjahala konja I vratila se vežbanju.U svemu je dobra moja kći,u jahanju,u gadjanju,u plivanju,u čitanju zvezda,u mudrom razgovoru.Narednog dana se promenila.Njeno lice deteta postalo je  ozbiljnije,njeno držanje dostojanstvenije,njen pogled oštriji,njen glas dublji I prefinjeniji.Bila je spremna za svoju ulogu.
Uzburkana su mi osećanja dok provodim još jednu besanu noć,strah mi se uvukao u kosti.Od svog sam se života oprostila,ali ona, kći moja,hoće li znati,hoće li umeti,hoće li pobeći,hoće li stići gde treba.Sa prvim zrakom sunca nastavili smo put.Naredila sam galop.Tog mi se jutra žurilo,bilo je jako bitno da kroz taj klanac prodjemo velikom brzinom.Nije bilo mogućnosti da ga zaobidjemo,nije bilo drugog puta.Trebalo je,znala sam,da krenemo već tokom noći,ali konji su bili iscrpljeni I nije bilo druge,već da čekamo jutro.A to jutro,znala sam,neće mi doneti ništa dobro.Osetila sam dah smrti kako mi se približava.”Preći što više,što više”,šaputala sam svom konju,dok je verna životinja grabila kroz kameniti klanac.Pustila sam Euridiku napred,jer sam znala da će napad biti mučki,sa ledja.Samo trenutak kasnije osetila sam bol.Prva strela probila mi je levo rame I znala sam da sledeća već stiže.”Brže,viknula sam,brže”.Euridika se preplašeno okrenula u trenutku kada mi se druga strela zarila u ledja.”Ne okreći se,ne okreći se,ne okreći se…”poslednje je što sam izgovorila pre nego što sam pala sa konja.Videla sam užas u njenim očima,trenutak kolebanja,trenutak dug kao večnost.Dogovorile smo se,rekla sam pogledom,dogovorile smo se,ako do ovoga dodje,moraš napred.Okrenula se,hvala bogovima I odjahala.Desetorica mojih najboljih ratnika odjahalo je za njom,da je čuvaju I odvedu gde treba
Videla sam svoje ratnike sa kopljima kako prave krug oko mene,čula sam zveket oružja,udarce metala o metal,čula sam glasove,najpre jasno,pa  sve tiše I tiše I iz daljine glasove bogova što mi kažu”Putuj mirno,otišla je,otišla,otišla…”